Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Ova­ko je bi­lo. Bi­la je noć, u stva­ri do­ba ka­da već umor­ni dan pred do­la­ze­ćim mje­se­com, ne­u­mit­no po­su­sta­je. Ja i sve­šte­nik Ve­li­bor Džo­mić kre­nu­li smo pre­ma mo­ru. On, sa­mo što je sti­gao.
Nje­mu sam pre­pu­stio vo­lan. Ti­ši­na u auto­mo­bi­lu. Na nju se ka­le­mio gu­sti dim iz ku­ban­ske ci­ga­re. Ja pu­šio, kao i obič­no. A Ve­li­bor, neo­bič­no, vo­zio ma­lo br­že.
Po­la­ko, ka­zah ja nje­mu. Pa još ka­zah i ovo: ho­ćeš li da na­stra­da­mo pa da se ne­ki na ta­man se­i­re?! Znam i ko bi, ka­za me­ni Džo­mić. Ne mi­slim na te, ka­zah sad ja nje­mu, na­kon što je on ka­zao me­ni ovo pri­je.
Ne­go, iz­u­sti Ve­li­bor do­da­ju­ći br­zi­nu. Na ne­ke, bre (uba­cih ja ovo ‘’bre’’ u raz­go­vor da at­mos­fe­ra u za­di­mlje­noj unu­tra­šnjo­sti auto­mo­bi­la ko­ji je ju­rio pre­ma pre­sto­ni­ci bu­de srp­ski­ja) što kao po­li­ti­ča­ri pred­sta­vlja­ju srp­ski na­rod.
Tu Ve­li­bor od šo­ka uma­lo iz­gu­bi kon­tro­lu. Nad vo­la­nom.
Ne­moj da nas obur­daš, ka­zah ja nje­mu, us­pla­hi­re­no­šću ob­u­zet. I još do­dah: ti si za­du­žen is­pred srp­skih taj­nih slu­žbi da obur­daš Cr­nu Go­ru. A ne sa­mog se­be. I me­ne, na­u­sput.
Za­u­zda on auto­mo­bil, sta­de po­red pu­ta. Ili ni­je. Ni­je, ni­je, na­sta­vio je. Šo­ki­ran, vi­djeh da vo­zi i pi­ta na ko­ga ja to mi­slim. Ljut. Ta­koh ga u Sr­be nam.
Na ne­ke po­sla­ni­ke iz Skup­šti­ne. Sr­be. Iz­go­vo­rih, a po­gle­du­jem is­pod oka ka­ko će da re­a­gu­je. Oni su, na­sta­vih ja, po­što Ve­li­bor ni­je re­a­go­vao, za­du­že­ni da uvi­jek, kad je Sr­bin u ne­vo­lji, a uči­ni im se da mu je Mi­lo pri ru­ci, sve ura­de ka­ko Sr­bi­nu spa­sa bi­lo ne bi. Sje­ti se, bra­te Ve­li­bo­re, ka­ko su se ti isti i još ne­ka srp­ska bra­ća, ka­da sam ja bio živ, a još vi­še mr­tav od ovih dru­gih, što su te kao pred­sjed­ni­ka čet­nič­ko-ljo­ti­ćev­sko-ne­di­ćev­ske Vla­de u sjen­ci, u Cr­noj Go­ri, iza­gna­li iz nje, ba­ci­li na me­ne. Pa me ona­ko ljud­ski i srp­ski, ka­ko sa­mo mi umi­je­mo, plju­va­li. A je sva­nu­la zo­ra. Srp­ska.
Mo­raš to da mi ob­ja­sniš, pra­vi se ne­mušt Ve­li­bor.
Ina­če, kre­nu­li smo na jed­nu pri­ja­telj­sku sve­ča­nost pre­ma jed­nom ri­bljem re­sto­ra­nu u Bi­go­vu. Do ko­jeg još ni­je­smo sti­gli. Na­pi­sa­ću kad bu­de­mo do­šli. Sa­mo ma­lo str­plje­nja.
Ob­ja­sni­ću ti to ova­ko: ne­ma te srp­ske ne­vo­lje (ako je per­so­nal­na, po­seb­no) u ko­ju Sr­bin mo­že da upad­ne, a u ko­joj ne­ka na­ša srp­ska bra­ća ne­će se­i­ri­ti. Još ako Sr­bi­no­va ne­vo­lja mi­ri­še na Mi­la. I ne­ma ve­ćeg plju­va­nja od ne­ke bra­će, ako se brat Sr­bin iz­ba­vi, a iz­ba­vlje­nje opet, po nji­ma, mi­ri­še na Mi­la. Zar ni­je­sam ja, dra­gi moj Ve­li­bo­re, lju­ba­vio sa Mi­lom? I ta­man da za­vr­šim re­če­ni­cu, Ve­li­bor sko­či po srp­ski:
Ti lju­ba­vio sa njim?
Ma ne ra­zu­mi­ješ, pre­ki­doh ga. Htio sam da ka­žem ka­ko su me sa­hra­nji­va­li ne­ki mo­ji Sr­bi ka­da smo nas dvo­ji­ca lju­ba­vi­li, znaš već sa ko­jom. Bra­ni­li su je, na­sta­vih ja, iz pet­nih srp­skih ži­la. Kao da je ro­dom iz To­po­le. Pa do Rav­ne go­re.
Ho­će sve­šte­nik da me pre­ki­ne, ali u me­ni već pro­ra­di­la ču­ve­na srp­ska krv­ca. Ne dam i na­sta­vih:
Sa­da te kao srp­skog po­pa, do­du­še uba­če­nog agen­ta srp­ske UD­BE, psu­ju kao lju­bim­ca DPS-a. I Mi­la. I vra­ti­li bi te u Sr­bi­ju. Pri­je Ran­ka. Mo­le­ći Bo­ga da se otu­da ni­ka­da ne vra­tiš.
Ću­ti sve­šte­nik. Gla­di srp­sku bra­du (ko­ja ni­je kao osta­le, ne­ka­ko je fi­ni­ja, mek­ša) i gle­da od­sut­no ka pu­či­ni ko­ja se na­zi­re u mra­ku. Sad smo već bli­zu re­sto­ra­na. Na­pi­sa­ću kad stig­ne­mo. Ovo za­to što Sr­bi obič­no ne stig­nu, kad ne­đe kre­nu.
A za­što je, po­bo­gu, advo­ka­te, to ta­ko? Za­što smo ta­kvi?
Ta­man da od­go­vo­rim, sti­go­smo. Ve­li­bor uga­si auto. Iza­đe. Osta­de us­kra­ćen za od­go­vor, kao i ti, či­ta­o­če. Ni­je­sam ja kriv što smo sti­gli. I što Ve­li­bor iza­đe. Iz Sr­bi­je.

P.S. U re­sto­ra­nu, naš pri­ja­telj Mi­jo, iskon­ski Cr­no­go­rac, iz­lju­bi sve­šte­ni­ka Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća i u znak do­bro­do­šli­ce na­ru­či or­ke­stru srp­sku pje­smu. Bol­no nas, a ne­hat­no, pod­sje­ti ka­kvi smo. Kao što nas pod­sje­ti­še i ona dvo­ji­ca srp­skih po­sla­ni­ka. Iz Plje­va­lja, pa do rav­ne Ze­te.
(Autor je advo­kat)